Молитва одуховљеном руком
Калиграфски радови младог уметника Душана Мишића, представљени на његовој првој самосталној изложби, већ у први трен заокупљају пажњу посматрача изванредном дисциплином израде и богатством колористичких решења. Снажни тонови класичних боја илуминаторске вештине, комбиновани са великим, али естески савршено одмереним златним партијама, Мишићевим радовима дају сјај и репрезентативност која готово да се очекује од искуства уметника стеченог у савременом дигиталном свету, препуном сјајних и брзо смењујућих слика. Сваки рад конципиран је као заокружена и самостална ликовна целина са исписаном молитвом – као изложбен артефакт чији су визуелни концепти одређени управо квалитетом непосредног контакта са посматрачем. Мишићеве илуминиране странице нису сакривене међу корицама средњовековних рукописа који тек постепено, пажљивим листањем, откривају своје уметничке тајне само привилегованим очима – њихова је драгоценост опипљива и снажна, а молитвено слављење Бога громогласно.
Ликовни квалитети су, међутим, на представљеним калиграфско-илуминаторским радовима Душана Мишића, тек први слој сложеног концепта у којем је уметничка имагинација само један саставни сегмент. Иако свакако важан и неизбежан у интегритету сваког савременог уметника који своје стваралаштво посвећује православној црквеној пракси, одуховљена заоставштина традиције Мишићевом руком исписује и осликава свој нови живот. Није данас лако замислити младог сликара који молитвом почиње свој рад и, попут средњовековног монаха-преписивача, напоран труд на прецизном калиграфском исписивању текста и његовом минуциозном декорисању ситним и компликованим орнаменталним украсима, вињетама и заставицама, прилаже Богу као врсту молитве и славе кроз подвиг дуготрајног и приљежног дисциплиновања ума, руке и ока; вештине (и врлине) тако некарактеристичне за брзи савремени свет у којем живи и ствара. То га ипак не спречава да традицију посматра савременим оком и сензибилитетом модерног уметника који не копира старе узоре, већ им се диви и сагледава их кроз широк спектар сопствених креативних потенцијала. Искуснији посматрач ће на Мишићевим радовима тако препознати инспирације у најстаријим и најчувенијим делима српске средњовековне минијатуре, попут иницијала из Мирослављевог јеванђеља, али ће непогрешиво осетити и његову ”слободу” у њиховој интерпретацији и уклапању у нове и аутентичне ликовно-калиграфске целине.
Окретање ка избору узора из традиције српских илуминираних рукописа Душан Мишић делом потврђује и врстом текстова које исписује и декорише – поред опште-православних молитава Часном Крсту, Богородицу, Светој Тајни Причешћа и оних из Пера Светог Јована Дамаскина, значајан део молитава везан је за српске светитеље или су изашле из пера српских архипастира и Србима посвећене. Средишњи мотив на изложби, иако не представља текст молитве, већ део житија Светог Стефана Дечанског које је написао чувени дечански игуман и хагиограф с почетка XV века Григорије Цамблак, поново снажно подвлачи основну молитвену идеју. Свети је краљ, како његов биограф бележи, управо молитвеним подвигом надишао искушења овоземаљског, а враћањем вида му је дато да спозна Славу Бога. Илуструјући чувену епизоду из житија краља мученика, Душан Мишић управља свој раскошни уметнички и молитвени дар ка савремености којој је, поред све бљештавости, молитва драгоцена и насушна попут светлости свеће у потпуној тами.
Од постања 7525, Лета Господњег 2017.
Александра Кучековић, инсторичар уметности.