Душан Мишић

Рођен је 1994. године у Шапцу. Средњу школу примењених уметности завршио је у родном граду 2013. године. Дипломирао је фрескопис на Академији СПЦ за уметност и консервацију у Београду 2017. године, у класи професора мр Горана Јанићијевића. Након основних студија, 2018. године  уписује IT Academy у Београду, где своје знање допуњује у области графичког дизајна. Калиграфијом се бави од 2009. године. Примљен је у чланство УЛУПУДС-а, у сликарско-графичку секцију. Добитник је једанаест награда за калиграфију, од којих су три златне палете на међународним такмичењима. Ученик је и наследник у професији калиграфа Светозара Пајића, док је своја знања из калиграфије стицао током школовања у средњој школи и на факултету, од ментора: Наташе Јовановић, Михаила Симовића и Жељка Комосара. Своје стваралаштво и истраживање утемељио је на српској средњовековној рукописној баштини, а радови су му инспирисани писмима и илуминацијама из тог периода. За израду својих дела користи пергамент, мастила, гушчије перо, пигменте и златне листиће.

Образовање

Средња школа примерених уметности

2013. године

Академији СПЦ за уметност и консервацију - фрескопис

2017. године

ИТ Академија - графички дизајн

2019. године

Награде

 Душан је изборио укупно 11 награда у пероду од 2010-2013. године. Оне су потврда тог времена да су дела коју су тада стварана и степен знања на високом новоу.  Сасвим сигурно су биле знак да је Душан на правом путу. Ментори на овим кокурсима и такмичењима су били професори  Наташа Јовановић и Михаило Симовић.

 

Републички ликовни конкурс „Дани ћирилице“ Баваништe

III место, 2010. године | I место, 2011. године |

 

Републичка смотра ликовног стваралаштва, Београд

I место, 2011.године | I место, 2012.године | I место, 2013.године | 

 

Смотра ћириличке писмености, Тител

Најбољи рад (свеукупно) 2010.године | II место, 2011.године.

 

Међународни ликовни конкурс „Мал Битлоски Монмартр“ Битола, Македонија 

Златна палета, 2011.године | Златна палета, 2012.године | Златна палета, 2013.године |

 

Ликовни конкурс „Ми смо њихови потомци“ Београд

Посебна награда, 2012. године |

РЕЦЕНЗИЈЕ

Иванка Трифуновић , историчар уметности

КАЛИГРАФИЈА НА ПЕРГАМЕНТУ

„У почетку беше реч“

      Насупрот већини задовољној уживањем да чују, налазе се и они, чије се интересовање не зауставља на сазнању. Осетивши се заробљени лепотом, сами теже дубљем проучавању и самосталном стварању. Један од таквих „изабраних“ је и Душан Мишић, ученик „Школе примењених уметности“ а ДИЈАК по опредељењу.

     Заробљен речју, традицијом и писмом Душан слика. Он извлачи линије на пергаменту, користи мастило, пигменте, позлату; исписује Молитву. Аутор се јавља у улози весника, као средство Божанске Благодати. Процес стварања одвија се кроз њега а дело се појављује на подлози као да је одувек ту постојало.

       Дубока свест да се уметоност не може наћи ни на ком другом путу до на свом сопственом , Душан Мишић покушава да успостави писан, стваралначко-истраживачки однос са делима прошлости, религиозном мишљу и личним, уметничким сензибилитетом. Нама остаје да пратимо тај пут успеха и духовности. 

 

Од постања 7521, Лета Господњег 2013.

Иванка Трифуновић , историчар уметности



Александра Кучековић, инсторичар уметности.

Молитва одуховљеном руком

Калиграфски радови младог уметника Душана Мишића, представљени на његовој првој самосталној изложби, већ у први трен заокупљају пажњу посматрача изванредном дисциплином израде и богатством колористичких решења. Снажни тонови класичних боја илуминаторске вештине, комбиновани са великим, али естески савршено одмереним златним партијама, Мишићевим радовима дају сјај и репрезентативност која готово да се очекује од искуства уметника стеченог у савременом дигиталном свету, препуном сјајних и брзо смењујућих слика. Сваки рад конципиран је као заокружена и самостална ликовна целина са исписаном молитвом – као изложбен артефакт чији су визуелни концепти одређени управо квалитетом непосредног контакта са посматрачем. Мишићеве илуминиране странице нису сакривене међу корицама средњовековних рукописа који тек постепено, пажљивим листањем, откривају своје уметничке тајне само привилегованим очима – њихова је драгоценост опипљива и снажна, а молитвено слављење Бога громогласно. 

Ликовни квалитети су, међутим, на представљеним калиграфско-илуминаторским радовима Душана Мишића, тек први слој сложеног концепта у којем је уметничка имагинација само један саставни сегмент. Иако свакако важан и неизбежан у интегритету сваког савременог уметника који своје стваралаштво посвећује православној црквеној пракси, одуховљена заоставштина традиције Мишићевом руком исписује и осликава свој нови живот. Није данас лако замислити младог сликара који молитвом почиње свој рад и, попут средњовековног монаха-преписивача, напоран труд на прецизном калиграфском исписивању текста и његовом минуциозном декорисању ситним и компликованим орнаменталним украсима, вињетама и заставицама, прилаже Богу као врсту молитве и славе кроз подвиг дуготрајног и приљежног дисциплиновања ума, руке и ока; вештине (и врлине) тако некарактеристичне за брзи савремени свет у којем живи и ствара. То га ипак не спречава да традицију посматра савременим оком и сензибилитетом модерног уметника који не копира старе узоре, већ им се диви и сагледава их кроз широк спектар сопствених креативних потенцијала. Искуснији посматрач ће на Мишићевим радовима тако препознати инспирације у најстаријим и најчувенијим делима српске средњовековне минијатуре, попут иницијала из Мирослављевог јеванђеља, али ће непогрешиво осетити и његову ”слободу” у њиховој интерпретацији и уклапању у нове и аутентичне ликовно-калиграфске целине. 

Окретање ка избору узора из традиције српских илуминираних рукописа Душан Мишић делом потврђује и врстом текстова које исписује и декорише – поред опште-православних молитава Часном Крсту, Богородицу, Светој Тајни Причешћа и оних из Пера Светог Јована Дамаскина, значајан део молитава везан је  за српске светитеље или су изашле из пера српских архипастира и Србима посвећене. Средишњи мотив на изложби, иако не представља текст молитве, већ део житија Светог Стефана Дечанског које је написао чувени дечански игуман и хагиограф с почетка XV века Григорије Цамблак, поново снажно подвлачи основну молитвену идеју. Свети је краљ, како његов биограф бележи, управо молитвеним подвигом надишао искушења овоземаљског, а враћањем вида му је дато да спозна Славу Бога. Илуструјући чувену епизоду из житија краља мученика, Душан Мишић управља свој раскошни уметнички и молитвени дар ка савремености којој је, поред све бљештавости, молитва драгоцена и насушна попут светлости свеће у потпуној тами. 

Од постања 7525, Лета Господњег 2017.

Александра Кучековић, инсторичар уметности.



Медији